Ćilim je od jednostavne tkanine prerastao u umetničko delo i postao vizuelni simbol grada Pirota, a vremenom i srpski nacionalni simbol. Čuvar je srpskog identiteta i vredno je kulturno nasleđe srpskog naroda, narodno a umetničko delo o čemu svedoče priznanja i medalje dobivene na svetskim izložbama. Prvo predstavljanje u inostranstvu bilo je u Pešti 1881. godine. Pirotski ćilim je prvi put u Beču 1886. godine izložen na prodajnoj Svetskoj izložbi, gde je izazvao čuđenje i privukao pažnju. Na Svetskoj izložbi u Francuskoj u Parizu 1888. godine tkalje su radile pred posetiocima, što je tada bila prava atrakcija. U Parizu je bila prodajna izložba 1900. godine, izlagani su u Atini 1903, Petrogradu 1904, Liježu 1905, Milanu 1906, Londonu 1907. godine, gde je osvojen Gran pri. Nema kontinenta gde se nije pojavio pirotski ćilim, a hroničari su zapisali da je 1906. godine u Pirotu u ćilimarskom poslu bilo obuhvaćeno 5.000 ženske populacije. To je onda bila najveća neformalna fabrika na Balkanu pa i u Evropi.

Gotove šare u ćilimu imaju svoju dimenziju, ali kada se šara tka, njena dimenzija se izražava u broju niti osnove na razboju i broju prelaza potke pa se tako tkalja takoreći ceo dan bavi matematikom i pri tome logikom, jer mora unapred da predvidi gde će se šare sklopiti, gde će početi nove i gde će se ćilim završiti. Takođe se znalo da je devojka koja tka ćilime dobrog zdravlja. Devojka koja nije znala tkati ćilime teško se udavala. Za devojku koja je tkala ćilime govorilo se da će hraniti porodicu. Poznato je da su se ručnim radom bavile sve žene bez obzira na stalež. Siromašnije devojke i žene su tkale ćilime radi prodaje, ali su ćilime tkale i bogatije žene i devojke radi bolje udaje i prestiža u društvu. One su retko prodavale svoje ćilime. Zbog napornog i sporog rada, ćilim je oduvek bio skup proizvod. Po broju ćilima koje jedna porodica ima, merilo se bogatstvo porodice.

Zato su devojčice od najranijeg doba sedele kraj razboja, pored svojih baka i majki koje su tkale ćilim i učile ih zanatu. Tako se tradicionalno prenosilo znanje sa koleno na koleno. Za razbojem se odvijao ceo život jedne porodice, posebno žene. Svitanje bi žena dočekala kraj razboja, radeći naporno celog dana do duboko u noć. Devojke su se kraj razboja družile, jadikovale, šalile, pevale i uz sve to pripremale svoje darovne ćilime. Po broju i lepoti izatkanih ćilimova se devojka vrednovala. Obavezan je bio ćilim za buduću svekrvu. Prema predanju, ćilimom bi snaha umilostivila svekrvu, da njihov odnos ne bude poput bodlji, već poput cveta.
U izradi pirotskih ćilima su oduvek učestvovale samo žene. To je isključivo gradski zanat i posao ženskog stvaralaštva. Izrada, tkanje i proizvodnja pirotskog ćilima se zasniva na tradicionalnim znanjima koja se prenose sa kolena na koleno, upotrebom prirodnog materijala u procesu proizvodnje, vune od ovaca pirotskog kraja. Pirotski ćilim se izrađuje na primitivnom razboju, gde su glavne alatke za proizvodnju ćilimarkini prsti, oči i pomoćna mala alatka, pod imenom tupica, koja služi za ručno sabijanje niti prilikom tkanja. Svaki komad pirotskog ćilima, koji je proizveden u Zanatskoj zadruzi „Damsko srce“, unikatni je proizvod.